V2 rakete - kasno izasle da bi promenile ishod rata...

Rakete sa pogonom na čvrsto gorivo korišćene su tokom Prvog svetskog rata zbog čega je Versajskim sporazumom Nemačkoj zabranjeno istraživanje i razvoj raketa na čvrsto gorivo. Tokom 1932. god. nemački Rajhsver je počeo da pokazuje interesovanje za njihovo istraživanje zbog moguće vojne upotrebe raketa. U tom cilju istraživački tim nemačke vojske predvođen generalom Valterom Dornbergerom posetio je njihov istraživački centar gde im je prikazana demonstracija vozila na raketni pogon kojim je upravljao Verner fon Braun. Iako je raketa imala ograničene sposobnosti, Dornberger je prepoznao fon Braunovu genijalnost i privoleo ga da počne da radi za nemačku vojsku.

Preostali članovi društva sledili su fon Brauna tako da su uskoro svi radili za nemačku vojsku. U decembru 1934. god. fon Braun je postigao zapažen uspeh kada je uspešno lansirana raketa A2 (A za agregat), mali model koji je kao pogonsko gorivo koristio etanol i tečni kiseonik. Dalja istraživanja nastavljena su u pravcu povećanja pouzdanosti rakete. Ispitane su različite vrste goriva ali je nemačka vojska podržavala upotrebu etanola zato što je Nemačka oduvek imala problema sa nedostatkom fosilnih goriva. Tokom Drugog svetskog rata, veliki broj raketa koristio je kao pogonsko gorivo etanol koji se dobijao iz krompira.

1936. god. tim je započeo rad na usavršenim modelima raketa A3 i A4. A4 je bila raketa u pravoj veličini sa dometom od oko 175 km, plafonom od 80 km i nosivošću od 1 t. Do povećanja u performansama došlo je nakon kompletnog redizajniranja raketnog motora Valtera Tiela. Ubrzo je postalo jasno da se fon Braunovi projekti polako pretvaraju u pravo oružje zbog čega je Dornberger preselio kompletan tim iz mesta Kumersdorf (u blizini Berlina) u mali gradić Peneminde, na ostrvu Usdom na nemačkoj baltičkoj obali, kako bi se obezbedio potreban prostor za testiranje i osigurala tajnost.

Ispostavilo se da je A3 problematična dizajn zbog čega je izvršena njena modifikacija koja je nazvana A5. Novi model je bio izuzetno pouzdan i do kraja 1941. god. uspešno je lansirano 75 raketa A5. Prva raketa A4 poletela je u martu 1942. god., ali se nakon leta od 1.6 km srušila u more. Prilikom drugog lanisranja raketa je eksplodirala nakon što je dostigla visinu od 11 km. Treća raketa lansirana 3. oktobra 1942. god. izvela je savršen let. Ova raketa, koja je preletela 193 km bila je prvi objekat napravljen ljudskom rukom koji je dosegao svemir.

Početkom 1943. god. pokrenuta je serijska proizvodnja raketa A4 pod nazivom ili skraćeno V2 kako je nazvana na insistiranje nemačkog ministra propagande Jozefa Gebelsa. Saveznici su već bili upoznati sa postojanjem ovog oružija. Poljki pokret otpora uspeo je da na desnoj obali reke Bug dođe do ostataka ove rakete ispaljene u opitnom centru Blizna tako da su svi vitalni tehnički podaci dostavljeni Britanskoj obaveštajnoj službi. Britanci su pokrenuli masovnu bombardersku kampanju protiv Penemindea zbog čega je poginuo veliki broj stručnih radnika što je značajno usporilo testiranje i proizvodnju.


Tehnički podaci
Fau 2 je bila bespilotna, inercijalno vođena balistička raketa. Kratko vreme nakon lansiranja koristila je sopstveni pogon dok ju je sistem za navođenje usmeravao ka cilju. Nakon gašenja motora nastavljala je slobodan let (otuda izraz balistička). Fau 2 je imala operativni domet od oko 300 km i bojevu glavu od 1.000 kg. Najveće moguće odstupanje od cilja iznosilo je 17 km. To znači da je na udaljenosti od 300 km bilo samo 50% šanse da raketa padne u prečniku od 17 km oko cilja. Zbog male preciznosti njome se nisu mogli gađati manji ciljevi, kao što su fabrike ali je bila dovoljno precizna za gađanje velikih gradova kao što je London.

Fau 2 je kao pogonsko gorivo koristio alkohol (etanol i vodu) dok je kao oksidant korišćen tečni kiseonik. Pumpe za gorivo i oksidant su bile parne turbine, a para je dobijana iz koncentrovanog vodonik-peroksida dok je kao katalizator korišćen kalijum-permanganat. Pogonsko gorivo bilo je smešteno u aluminijumske rezervoare kako bi se smanjila težina rakete zbog čega je njena proizvodnja, s obzirom na veliku cenu i nedostatak ove legure predstavljala veliko opterećenje za nemačku privredu. Motor je startovan tako što bi se dve hipergolične supstance ubrizgale u komoru za sagorevanje, gde je prilikom njihovog mešanja dolazilo do samozapaljenja i stvaranja varnice koja je palila gorivo.

U komori za sagorevanje temperature su se kretale između 2.500 do 2.700°C. Smeša alkohola i vode pumpana je duž dvostrukog zida glavne komore za sagorevanje. Na taj način hlađena je komora i zagrevano gorivo. Gorivo je zatim upumpavano u glavnu komoru za paljenje kroz 1224 dizne čime je postizana odgovarajuća smeša alkohola i kiseonika. Male rupice omogućavale su da male količine alkohola prođu direktno u komoru za sagorevanje gde su formirale tanak sloj koji je dodatno štitio zidove komore, naročito na otvoru gde je komora bila najuža. Ovaj zaštitni sloj palio se u dodiru sa atmosferom i proizvodio dugački izduvni trag koji je ostajao za raketom.

Fau 2 je imao inercijalni žiroskopski navigacioni sistem koji je upravljao sa četiri zakrilca repnim krilnim površinama i sa četiri unutrašnja grafitna zakrilca koja su se nalazila na samom izlazu iz motora. Kasniji modeli Fau 2 koristili su „zrake za navođenje“ (radio signale koji su se emitovali sa zemlje) koji su ih usmeravali prema cilju, ali su prvobitni modeli koristili jednostavan analogni računar koji bi podešavao azimut rakete dok je njen domet kontrolisan prekidom rada motora koji je aktiviran od strane zemaljske kontrole korišćenjem Dopler sistema ili od strane ugrađenih akceleromera. Raketa bi prestala sa ubrzavanjem i ubrzo bi dostigla najvišu tačku na putanji leta.

Prvi proizvedeni modeli rakete bili su kamuflažno ofarbani ali je pred kraj rata raketa uglavnom isporučivana u maslinasto-zelenoj i zelenoj boji. Tokom testova raketa je bila ofarbana kao šahovska tabla, sa crnim i belim poljima zato što je ovakva šema za bojenje omogućavala da se ustanovi da li se raketa tokom leta okreće oko svoje uzdužne ose.

Tokom Drugog svetskog rata ukupno je proizvedeno oko 6.000 Fau 2 dok je samo oko 3.500 upotrebljeno protiv savezničkih ciljeva. Više stotina ovih raketa zarobljeno je na kraju rata od strane saveznika.


Lansirna mesta
Vazdušni snimak platforme za lansiranje raketa Fau 2.|mini|300p|desno]]Dornberger je smatrao da Fau 2 mora da ima pokretnu lansirnu rampu ali je prevagnulo Hitlerovo insistiranje na izgradnji podzemnih bunkera odakle bi se lansirale ove rakete. Prema njegovim planovima, rakete Fau 2 bi se u neprekinutom nizu dovozile železnicom do ovih bunkera odakle bi se stalno lansirale na neprijateljske ciljeve.

Izgradnja prvog ovakvog bunkera počela je 1943. god. u Eperleku u blizini Sent Omera u oblasti Pa de Kalea u Francuskoj. Britanci su odmah uočili masivne građevinske radove na ovoj lokaciji zbog čega su otpočeli masivnu bombardersku kampanju koja je naterala Nemce da odustanu od dalje izgradnje iako su najteže britanske avionske bombe „Tol boj“ (en. „Tall boy“ – visoki dečko) teške 10 t, koje su bačene tokom bombarderskih napada imala slab učinak i nisu uspele da nanesu veću štetu objektu.

Izgradnja drugog ovakvog objekta pod nazivom „Kupola“ (La Cupole) otpočela je nedaleko odatle u obližnjem kamenolomu ali je i ona ubrzo prekinuta zbog teških napada iz vazduha. Poslednja lokacija na kojoj je pokušana izgradnja podzemnog bunkera za lansiranje raketa Fau 2 bila je južnije u blizini Šerbura ali je ovaj put napad britanskih bombardera usledio pre nego što se beton stegao.

Neuspeh izgradnje fiksnih mesta za lansiranje primorao je Hitlera da se vrati na prvobitnu Dornbergerovu ideju i da odobri izgradnju pokretnih lansirnih rampi. Potrebna oprema za lansiranje i gorivo bilo je smešteno na 30 kamiona. Raketa je do mesta za lansiranje transportovana posebnom prikolicom „Vidalwagen“, a zatim bi posada montirala bojevu glavu. Raketa bi zatim bila prebačena na prikolicu „Meillerwagen“ kojom je transportovana na mesto za lansiranje gde bi bila uspravljena na sto za lanisranje. Pre lansiranja raketa bi bila napunjena gorivom, naoružana, bili bi podešeni žiroskopi, a zatim bi bilo izvršeno lansiranje. Od mesta dolaska na mesto lansiranja pa do samog lansiranja bilo je potrebno 90 min. Posada je mesto za lanisranje mogla da napusti u roku od 30 min.

Ovakav sistem se pokazao veoma uspešan pa je dnevno lanisrano oko 10 raketa Fau 2. Posle rata je konstatovano da je zahvaljujući ovakvom sistemu Nemačka imala mogućnost da lansira preko 100 ovih raketa dnevno ali da ju je u tome sprečila nestašica goriva.

Raketa je mogla biti ispaljena sa bilo koje ravni koja je bila dovoljno velika da se na njoj uspravi raketa. Sistem za lansiranje je bio izuzetno mala i pokretna meta zbog čega do kraja rate nije zabeleženo da je i jedna raketa Fau 2 uništena prilikom lansiranja.